Put do zvezda (2017)

 

  • DechairsDeckchairs

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Recenzija – Srba Ignjatović
 
Srba Ignjatović


UPORIŠTA I NOVINE U ROMANU „PUT DO ZVEZDA“
Branka Gajović, Put do zvezda, Čigoja, Beograd, 2017.

        Pojava petog romana Branke Gajović – a Putu do zvezda pripalo je upravo to, ponešto simbolično mesto (pet prstiju, petoknjižje) unutar njenog romansijerskog venca – zaslužuje temeljan pristup. Šta u ovome romanu ima značaj konstante, svojevrsnog uporišta, a šta predstavlja novinu, iskorak, čak eventualno iznenađenje?
        Ono što i pri brzom čitanju pada u oči svakako je autorkina privrženost, odanost zemunskom ambijentu. Taj ambijent je njen „povlašćen prostor“, bogomdana podloga za splitanje priča, razmah imaginacije i, nekako naporedo sa tim, što mi se čini veoma bitnim, njihovu „konkretizaciju“. Drugim rečima, romaneskne fabule, po prirodi stvari imaginativni konstrukti, svakako dobijaju na uverljivosti i sugestivnosti upravo onda kada se „oslone“ na nešto nepobitno, činjenicu, topografski detalj, koje zrno istoriografije ili i na podatak nalik „kulturnoj arheologiji“. Iskustveni prozaisti – a naša autorka to svakako jeste – znaju tajnu tog amalgama u kojem se sustiču (i uzajamno podržavaju) mašta i realnost.
        S druge strane, valja podsetiti da spomenuti ambijent, prisutan iz romana u roman Branke Gajović, u indirektnom smislu deluje i kao vezivo, „sredstvo“ neprenaglašene, čak se može reći diskretne ciklizacije (onoga što se, već sada, može označiti kao određeni opus).
        Sklonost naratora ka meditativnom iskazu, vidna i u ranijim ostvarenjima, utisak je da je u Putu do zvezda dobila na punoći, u izvesnoj meri i na artikulaciji. U tom smislu čitaoca koji se po prvi put susreće s prozom Branke Gajović početak ovog romana može unekoliko i da iznenadi. Reč je, zapravo, o nekoj vrsti „prologa“ u celosti posvećenog tajnama duše, razmišljanju o vremenu i prolaznosti, ali i o trajanju i večnosti, o krhkosti ljudskog pamćenja, nadmoći prirode nad čovekom-pojedincem, etičkim postulatima značajnim svemu uprkos, pa i vremenu zla i posuvraćenja, o beščašću svetskih moćnika... i tako redom, sve do setnih razmišljanja o udesu starenja i starosti.
        Preludij je to koji će nas uvesti u jednu od središnjih romanesknih priča. Na njenom početku, dakle, jedan stari čovek sedi na klupi, u parku, u lakoj izmaglici kroz koju prodire blago jesenje sunce. U tome času on je samo starac, neko ko još nema ime. Njegova sudbina je opšta sudbina ostarelog, da bi se, kroz odeljke/poglavlja što slede usložila priča, uvećao broj narativnih aktera, a i sam starac uobličio kao lik, akter i bitan junak romana.
        Nije lako, a ni uputno prepričavati meandre jednog romana: na čitaocu je da isprati i složi u sebi njegove niti u doživljaj. Vredi napomenuti, međutim, da je Put do zvezda uobličen – moglo bi se reći mozaično – mada je verovatno tačnije naglasiti da je komponovan u znaku ukrštenih priča.
        Da bismo to pojasnili ipak moramo da se dotaknemo njegovih osnovnih aktera, a potom i ukrštaja čija je važnost upravo nagoveštena.
        Neimenovani starac s početka, kako će ubrzo postati jasno, jeste devedeset dvogodišnji Milan Dimitrijević, profesor u penziji, od javnosti malo primećeni romansijer i pesnik. Udovac je, suprug počivše ambiciozne Jelke Keler s čijom slikom na zidu, u svojoj kući u Svetosavskoj, vodi – zapravo nastavlja dijalog preko vremena kao dokaz da ono što je jednom bilo traje, i to dok mi trajemo, dok traju svest i sećanje.
        Moglo bi se to nazvati i halucinantnim stanjima u koja zapada vremešni Dimitrijević, čak svojevrsnim naplavinama njegove svesti što bludi vremenom, ali autorka nam sugeriše da je, pre svega, reč o unutarnjoj potrebi starog usamljenika. Ostareli junak, pride, nosi u sebi veliku tajnu i žudnju – potrebu da zanemari vreme i ostvari ponovni susret s rano iščezlom vlastitom idealnom dragom, Milom, njegovom ljubavi iz mladih dana koju je nepovratno od njega otklonio vihor Drugog svetskog rata.
        Četrdesetogodišnja, senzibilna i u životnom smislu ponešto „oštećena“, u ljubavi izneverena Milka Vujić snagom intuicije naslutiće da starina Dimitrijević zaslužuje ne prosto sažaljenje već pažnju kao čovek što uz svu razumljivu blagu „pomerenost“ ima, i vazda je imao bogat unutarnji život, a sledstveno tome i stvaralačku snagu.
        Povraci kroz vreme, čak do tridesetih godina minulog veka, porodične istorije prepletene sa spomenutim zemunskim ambijentom, uticaj roditelja na potomke, brakovi, rađanja i umiranja – sve to fabularni tok romana čini složenim i razgranatim. Po ovome čitaocu-tumaču, međutim, najznačajniji je onaj ukrštaj o kojem je ponešto već rečeno. U jednoj ravni on se ostvaruje „upadom“ Milke Vujić u život starog Milana Dimitrijevića, uključujući i „fazu“ u kojoj Milka, konačno, prihvata starčevu (možda hotimičnu) zabludu da je upravo njegova „uskrsla“ idealna draga, Mila.
        Pretežnija ravan ukrštaja ipak je ona u kojoj se obznanjuju dijalozi Milke Vujić i njenog oca Stojana, negdanjeg Stoleta Burgije, novinara fabričkih listova, sada samo gnevnog i razočaranog penzionera, uključujući tu i Stoletove ispovedne razgovore s komšinicom Bisom. U ovoj ravni romana, kroz te razgovore aktera, naša autorka razastire žestoku kritiku aktuelne društvene i kulturne jave, političkih zbivanja, osipanja svih, uključujući moralne i kulturne vrednosti.
        Koliko god ta kritika bila taksativna, pokadšto, kako sami akteri mestimice konstatuju, nalik na „opšta mesta“, to jest na opštepoznate stvari, ona romanu Put do zvezda daje jednu posve novu dimenziju: u prethodnim romanima Branke Gajović tako konkretizovanih kritičkih impulsa, držim, nije bilo. Podrazumeva se da je to izlazak na sklisku ravan, ali Branka Gajović ga je ostvarila hrabro, ubedljivo i na način da nije izneverila literarnu suštinu svoje zamisli.
        Istovremeno, zalazeći u polje opore realnosti, doba tranzicije i svakovrsnih nepodopština koje su njegov produkt, ostala je u literarnom ali dosegla i aktuelizacijski iskorak. Dokumentovala je svoje doba, odredila se prema mnogo čemu – upravo tako što je izbegla dociranje svevidećeg naratora već je svu jetku analitiku prepustila svojim junacima. Pri tome se podrazumeva da su junaci tranzicione žrtve (egzistencijalni udes), ali i na ličnom, emotivnom planu svejedno nose punu, individualizovanu odgovornost.
        Opisanoj novini u narativnom postupku Branke Gajović odmah treba pribrojiti još jednu: reč je o književnom disputu, pokadšto nadasve polemičnom, koji je protegnut diljem romana, upravo kroz dijaloge i, mestimice, prave monološke solilokvije. Stavovi same autorke tu su najočitiji, pogotovu u raspravama (osporavanju) postmoderne književne i umetničke laži. Romaneskna motivacija svejedno ni tu nije zapostavljena: Milkin otac Stojan bavio se, osim novinarstvom, i književnom kritikom, postižući zapažene rezultate. U bitno izmenjenim okolnostima i nelepim prilikama on nastavlja da piše, ali za sebe. Veli da nema sponzora niti novca, a ni volje za objavljivanje sopstvenih knjiga na taj, kompromisni način.
        Senzibilna Milka Vujić, baš kao i njen otac, ima sluh za pesniču reč, a valja još jednom podsetiti da je i vremešni Dimitrijević romansijer i lirski pesnik (makar za svoju dušu). Toliko o motivaciji, da neupućeni čitalac, rukovodeći se ovim osvrtom, ne bi pomislio kako je pred njime kakav „vrući traktat“ na ivici publicistike. Obračuna s ovim vremenom da, svakako ima u romanu Put do zvezda, ali držim da je to, kako je već rečeno, određeni romansijerski iskorak i novina u pisanju naše autorke.
        Ukrštanje vremena, iskustava i, sledstveno tome, susretanje, to jest prožimanje sudbina čini se da su „agens“, okosnica i „ključ“ narativnog postignuća Branke Gajović. Potrebno je, međutim, da se ukaže na još jednu bitnu novinu – kada je o samom njenom proznom postupku reč.
         I opet je reč o još jednom ukrštaju; ovoga puta proze i poezije. Junaci romana Put do zvezda, naime, ne ustežu se da govore o literaturii i o poeziji, ali takođe znaju da se, jedni drugima, poput starog Dimitrijevića Mili/Milki, obraćaju svojom poezijom. Doživljaj poetske reči od značaja je ne samo za Milku, već i za njenog oca Stojana. Poetski supstrati kojima je roma prošaran, uz sve ograde koje se, tu i tamo, izriču (poput Dimitrijevićevih opaski o vlastitom daru i umeću), oblikotvorna su novina i još jedan autorski iskorak Branke Gajović. Možda se može primetiti da smo se ovim dotakli famoznih pitanja o ukusu, ali potpisnik ovih redova ne krije da mu taj novitet godi, i da ga pozdravlja.
        Najzad, makar da su bitni akteri romana Put do zvezda životima vezani prevashodno za minulo, dalje ili bliže vreme, oni nisu oličenje mentalnog proseka već pripadaju intelektualnom, mislećem sloju. Kritički duh, onda kada ga ispoljavaju, u tom smislu nije samo posledično povezan s ličnim društvenim i egzistencijalnim nedaćama, već je on i podsećanje na moć mišljenja kao imanentno svojstvo osvešćenog ljudskog bića.
        Sam kraj romana, njegovo ishodište za koje su „zaslužni“ Milka i njen otac Stojan, jeste epilog pomalo nalik na epitaf i vredi ga navesti u celosti:
„Početkom 2016. godine, samo u jednim dnevnim novinama, i to onim čiju je redakciju Stojan Vujić 'obigrao' nekoliko puta, izašao je kratak članak o posthumno objavljenoj knjizi pesama Milana Dimitrijevića pod nazivom Put do zvezda. I nekoliko osnovnih podataka iz njegove biografije.“
         I to je sve; otrežnjujuće, pritajeno bolno, po obrascu one narodne – pametnome dosta.
        Kraj, ishod svih razornih dilema, snoviđenja, premišljanja, trauma. Ali i memento: posthumno objavljena Dimitrijevićeva knjnižica pesama ima isti naslov kao i sam roman Branke Gajović! Time je, očito, sugerisana, ne i eksplicirana, još jedna oštra i opora poruka, pa – ko ume da shvati, shvatiće!
        Najzad, treba li podsećati da je i taj idiomatski Put do zvezda deo one stare sentence (Per aspera ad astra) što nam poručuje da se do zvezda stiže hodom po trnju. Eto još jedne simbolične skrivalice-otkrivalice kao naslovnog amblema Branke Gajović.

© Copyright Branka Gajović.