Recenzija - Pero Zubac

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PERO ZUBAC

GDE TEBE IMA BRANKE GAJOVIĆ
Preporuka za štampu

Branka Gajović, Gde tebe ima, Nijansa, Zemun, 1999.

          Bila je neke godine struna koja je svaki treptaj u prirodi i duši i u muziku, nečujnu, i u reči, trajne, pretvarala. Pišući u osami, prolaznim osećanjima darujući trajnost.
           Tako muzika i u simbolima i nizovima reči ove knjige traje kao opsesija, kao nagoveštaj lepote, kao sestra dobra. I u pesmi Poljubac, i Pozdrav, i Nesanica. I brojnim inim pesmama koje je Branka Gajović sačuvala umesto dnevnika jedine i najlepše mladosti. Jer sveta sećanja na onaj prag kada se odvaja od detinjstva, ulazi u mladanje, u svetli prostor prve ljubavi, ranih saznanja o bolu i patnji, danima kada se veruje da je ljubav večna i da će sve nevolje nadvladati: ostala su u pesmama ove knjige kao naznake, kao opisi, kao fotografije, zatamnjene već vremenom, onog stanja kada je poezija nasušna potreba prepoznavanja života.
           I stoga u ovoj knjizi ima neprevrelosti, preveć emocije, isuviše intimnog no dragocenog doživljaja sveta. Kao da je knjiga pisana za samo jedne oči i samo jedne uši, sem pesnikovih. A izlazi u svet gde se može dičiti i braniti svojom čistotom, jednostavnošću, blagošću.
           Dakako, ne odnosi se ova opaska na sve pesme. Jedna niska pesama kao što su Misao, Zov, Dilema, Praznina, Potkovica, Put do zvezda, očituju zrelog, odmerenog, mudrog, a, svejedno, veoma nežnog pesnika.
           I taj međuodnos ova dva sloja daje jednu sliku koja je, možda, na drugi način iskazana u završnoj pesmi knjige Treptaji.
           Kao da se radi o knjizi koja je rezime mladosti. Nežnoj i tihanoj knjizi pesama.
           No, kako pesnik reče: „da l' je baš sve tako“

© Copyright Branka Gajović.