Recenzija - Moma Dimić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MOMA DIMIĆ

STARE I NOVE LjUBAVI

Branka Gajović, Razgrni uvelo lišće, Energoprojekt InGraf, Beograd, 2002.

          Od svih elemenata i svojstava od kojih je sačinjen ljudski život i vek ljubav je onaj – prevashodni. To je ujedno osnovno, i najznačajnije, iskustvo koje potvrđuje, i u koje nas strasno, iz stranice u stranicu svog drugog romana Razgrni uvelo lišće, uverava savremena srpska spisateljica Branka Gajović. Ali, dakako, ne samo ona! Ljubav je magična sila od koje je nastala gotovo čitava svetska (i domaća) književnost, još tamo od epa o Gilgamešu, Odiseje, Petrarkinih soneta, Hamleta, Dekamerona, Gospođe Bovari, Ane Karenjine, Nečiste krvi, pa sve do... Da ne pominjemo filmsku umetnost, staru tek nešto više od jednog veka, ili još mlađe beskrajne televizijske sage, ili pak pesmice narodne ili popularne muzike.
           Branka Gajović je solidno potkovan romanopisac visokog školskog obrazovanja, pasioniran u osvetljavanju i drugih značenjskih aspekata svog vremena i junaka, pa tako, pored snažne ljubavne potke, njen roman Razgrni uvelo lišće, kao uostalom i njen roman-prvenac Tvoja tajna, može da slovi i kao roman o biću i sudbini kulture, inteligencije, ili još bliže – udesu književnosti i pesništva kao i njihovim večitim i (zlo)srećnim tragačima za smislom i lepotom. Reč je, dakle, o najširim, ako ne i o onim osnovnim, duhovnim vrednostima svekolike civilizacije, sagledanim ovde u segmentu prepoznatljivih iskustava i društvenih preloma kroz koje prolaze književni (ali i oni stvarni) junaci druge polovine XX veka, suočeni sa novim milenijumom i – novim svetskim poretkom. Dakle, pred nama je knjiga nimalo vesela i nimalo optimistička, rekao bih čak vrlo stresna i brodolomna, s tek ponekom utehom. Ovaj roman, svakako ne bez razloga, počinje u bolnici, a završava se na gardoškom bregu u zrelu jesen života, s konačno dorečenom ljubavlju jednog nedavnog 5. oktobra.
           „Ljubavni kvartet“ svog romana – Milana, Sonju, Dušana i Katarinu – Branka Gajović smešta, kao uostalom i junake svoje ranije proze, u ambijent koji najbolje poznaje, i toliko voli – u Zemun. Posle Isidore Sekulić, ovaj grad, njegovi toponimi kao što su Gardoš, Kalvarija, Zemunska bolnica ili Zemunska gimnazija, u Branki Gajović dobijaju još jednog svog odanog pisca i hroničara. Ali događala se radnja romana u Zemunu ili nekom drugom gradu, to je, međutim, sasvim svejedno – uvek bi to bila, kad je reč o nama, priča o nama u senci rastočenja jedne zemlje, s posledicama zaošijanih ljudskih sudbina. Branka Gajović je odabrala svoje junake u srednjem društvenom staležu, među intelektualcima, lekarima i umetnicima, osobama koje inače retko možemo definisati kao ostvarene i dovršene, budući da su u stalnim previranjima. Utoliko su ovi likovi za sam roman zahvalniji, budući da su veoma osetljivi, obavešteni o svetu u kom žive i pate, ambiciozni. Ovakvi likovi omogućavaju široku orkestraciju romana, to jest zahvate u sveukupne slojeve čovekovog života, a ne tek u pojedini izdvojeni fragment i njegov trenutak. Spisateljka vraća u savremeni roman iz književne optike pomalo već skrajnutog junaka-marginalca, ličnosti „nesrećne svesti“, onaj tip jurodivih bića koja se bave uzvišenim porivima i idejama, koji „domaštavaju nedorečeno“.
           Samim tim što autorka svoje junake posmatra najčešće kroz „ogledalo večnosti“, kroz prizmu dosezanja ljubavi, istine, pravde i dobra (ali ne onog materijalnog već dobra čija je suprotnost zlo), dakle u stremljenju prema onome što je uzvišeno, i što predstavlja večite vrednosti, mi junake ovog romana retko zatičemo na ulici, u vrevi svakodnevice sa svim svojim socijalnim parametrima. Svakodnevicu junaka romana predstavljaju principi, mere, svakovrsne naslade i muke duhovne prirode, sve ono što obeležava „slovensku dušu“, setu pesničkog bića. I dok prisustvujemo gotovo beskrajnim intelektualnim utakmicama između dvoje, do samog kraja romana, neostavrenih ljubavnika, poete Milana i hrome lepotice Katarine, njihovim nadahnutim traktatima o poeziji, sreći, dobru, zlu, vernosti, prolaznosti, smrti ili Bogu, često se zapitamo jesu li ti junaci ljudi odista od krvi i mesa ili pak samo reminiscencije ideja?! Srećom, autorka uvodi tzv. sporedne junake kao što su bolničarka Zona, bolnički pacijent Voja Cimer ili Dušanova majka Ana koji svojim životnim realijama unose više soka, pa time i uverljivije tonove unutar ove „kolektivne drame preispitivanja“ – kakav je roman Razgrni uvelo lišće.
           Ljubavni roman Branke Gajović ne prati, međutim, samo izukrštane sudbine svojih junaka toliko zagriženih u odbrani poezije i smisla, junaka koji „pate od bolesti emocija“, već nas, u jednom značajnom svom delu, suočava s pitanjem sveukupnog našeg opstanka na ovoj planeti, govoreći veoma otvoreno i razložno o najnovijoj pošasti koja je zadesila celi svet – o globalizaciji i svetskom poretku. Time naša spisateljica načinje veoma umešno temu koja ne samo da puni danas stranice dnevne štampe i ostale medije, kao uostalom i svaku drugu poru svakodnevnog života, već će biti svakako okosnica i mnogih drugih savremenih umetničkih dela. Dakako kroz pitanja i istinsku brigu svojih balkanskih (zemunskih) junaka, iz ugla poražene (ili još uvek neprilagođene) civilizacije, spisateljica postavlja ključna pitanja (i sumnje) o novom svetskom poretku, odnosno o njegovoj lako dokazivoj nemoći služenja ičemu dobrom, odnosno o veličini (ili niskosti) tih koji bi morali da se odreknu moći (one tehnološke) zarad sveopšteg dobra. Nažalost, sledi gorki zaključak jednog od junaka ovog romana da je čovečanstvo osuđeno na – pokoravanje...
           Roman Branke Gajović uverava nas da ova spisateljica dobro vlada ovom najsloženijom književnom formom, da ume da izabere likove, pravovremeno da ih „uplete“ u radnju i da gradira tok, i rasplet romana. Za ovo poslednje dobar je primer preispitivanje Milanovih ljubavi, u završnici romana, prema Zoni i Sonji, kako bi se opredelio ipak za onu, kojoj uostalom i najviše duguje, najvećoj ruševini vlastite duše, za Katarinu. Tu i tamo u romanu je neizbežan retorički nanos, erudicija pisca kao svojevrsna edukacija čitaoca. Istinske trenutke majstorstva Branka Gajović postiže u psihološkom senčenju svojih likova, u prikrivenom ili krajnje otvorenom erotizmu, u slikanju kompleksnih emotivnih stanja, prikraćenosti u ljubavi kao i njenim uzletima. Najzad, u strastvenoj odbrani vlastitih nacionalnih obeležja i vrednosti, ostajući pritom do krajnosti opsednuta silama dobra.
           Roman Razgrni uvelo lišće Branke Gajović je od onih terapijskih štiva čiji se nastavak, s pravom, očekuje.

© Copyright Branka Gajović.