Recenzija - Moma Dimić

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

MOMA DIMIĆ

RECENZIJA

Branka Gajović, Zemunske ljubavi, Čigoja, Beograd, 2007.

          Roman Branke Gajović Zemunske ljubavi nastoji da sklopi i harmonizuje brojne suprotnosti: apsolutno i relativno, gromopucatelne ideale i niske strasti, svetlost i senku, ljubav i politiku, starost i mladost. Sve se to prepliće, prevrće i preklapa u ovoj najnovijoj zemunskoj „ljudskoj komediji“, u pripovesti čiju okosnicu predstavljaju sudbine dve Zemunke, Sofije i Nine, dve ovovremenske prosvetiteljke i intelektualke, ali pre svega iskušenice ophrvane svakovrsnim izazovima vremena u kome žive i bitišu, vremena koje svoj znak pitanja povazdan postavlja pred onim što se zove ljudska potreba i mera, sreća i koliko-toliko ispunjenje naših snova.
           Roman Zemunske ljubavi izvanredan je primer obnove društvenog realističkog romana, čak s primesama naturalističkog (ovde je autorka posebno eksplicitna i izdašna u opisima krevetskih scena svojih junaka). Autorka se doslovno „uvlači pod kožu“ svojih junaka, ostavljajući im dovoljno prostora i za zaveštajna „podvlačenja crte“, za sumiranja višedecenijskih iskustava, kao i za osobene intelektualističke duhovne projekcije. Na momente se zato učini da pred sobom, umesto romana, imamo niz moralističkih traktata, ili mikro-eseja, u kojima se pod lupu stavlja čitavo ovo naše „šekspirijansko doba“, doba raspada i haosa, doba u kom su na površinu isplivali posebno foliranti i fanatici u politici, doba u kome vladaju sve same lažne vrednosti, „imitacija života“... Suprotnost tom društvenom kalu su, nimalo slučajno, upravo dve heroine ovoga romana, dve – kako ih autorka vidi –hristočežnjive duše, Sofija i Nina, koje takođe ne zaobilazi ono što se zove „diktat strasti“ ili „moral želje“, ali kojima je svojstveno da razrešenje životnih problema i zagonetki pronalaze u meditiranju, i to ne samo o nagonu zaljubljivanja i ljubavi, već i o svemu onome što život sobom nosi: starosti, bolesti, smrti, pa čak i o pokajanju.Zanimljivo je da su i starica Sofija i devojka Nina, koje sticajem okolnosti žive pod istim zemunskim krovom, okružene istim okeanom samoće, tu i tamo isprekidanim pokojim novim, kratkim i nedorečenim ljubavnim iskustvom.
           Sofija je sa svojim mužem Jovom, a potom i ljubavnikom Borom, sastavila jedva nekoliko srećnih godina. Ostatak života, sve ono dalje od tih „toplih pedesetih“, Sofija provodi u senci toga što se u njenom emocionalnom biću zakratko zbilo: „čitava svetlost njene budućnosti preselila se u sjaj vlastite prošlosti“. Njena tužna istina je „nadalje lepa“, tu su sačuvane fotografije njenih ljubavi, na ormaru i zidu, koje ona najčešće pogledom, rukama, i svom dušom svojom miluje i čuva. One su voljni otisci njenog života, izvor njene strpljivosti i zaštićenosti vremenom, kojeg, kako lepo stoji u ovom romanu, stari ljudi imaju na pretek.
           Profesorka Nina je takođe svojevrsni izdanak patrijarhalnih nazora i morala. Međutim, dok se Sofijin život lagano svodi i zatvara, njen se tek otvara, „kao u kakvom ljubavnom romanu“: postaje najpre objekat zavođenja novokomponovanog političara, svojevrsnog edipovca, Vlade, da bi u drugoj svojoj vezi, s nešto mlađim Nikolom, Nina ipak, čini se, pronašla kakvu--takvu harmoniju, u ključu da je „ljubav vlast nesebičnosti što gospodari našim dušama“.
           U ovom romanu iz života našeg građanskog društva tokom druge polovine dvadesetog veka, oslikavaju se jasno i vedute zemunskog keja, Gardoša, zemunskih parkova i ulica, bez posebnog zalaženja u svakodnevicu i istorijske bure kroz koje prolaze obični njihovi žitelji. Autorka romana Branka Gajović sklonija je prikazivanju samotnih enterijera u kojima borave njeni likovi, kao i njihovih pasija, istorije i porekla, toka sećanja i „toka svesti“. Roman predano sledi rojenje misli u glavama zemunskih prosvetiteljki u časovima „posle škole“, kada uistinu otpočinje onaj zadati život, kao i u glavama nadobudnih njihovih partnera što sve vreme nastoje da dominiraju, i prema čijoj strasti da vladaju autorka odapinje mnoštvo kritičkih i ironičnih strela. Ranije pomenute erotske scene i prizori, na kojima autorka ne škrtari, pojavljuju se tako kao prirodna paralela žestine ljudske strasti u domenu čula i putenosti, s onom drugom, i čini se raširenijom strašću – da se vlada...
           Roman Branke Gajović Zemunske ljubavi poseduje visok intelektualni naboj: na ovim stranicama vodi se dijalog ne samo sa svojim vremenom, već i sa vrhunskim književnicima i intelektualcima našeg doba, među koje spadaju pisci kao što su Isidora Sekulić, Pekić, Kiš, i drugi. Njihov uticaj na glavne junake ovog romana je sveobuhvatan, njih će da citira i baka Sofija, koja, čak, doživljava duhovni preobražaj (!) nakon famoznog Kumanovskog sporazuma, na samom kraju prošlog milenijuma, ali i na kraju sopstvenog života i vremena. Sve to pretočeno je u jedan uspešan ljubavni roman, pa i više od toga...

© Copyright Branka Gajović.