Recenzija - Srba Ignjatović

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SRBA IGNjATOVIĆ

ROMAN O SUDBINAMA,
O SUSRETANjIMA I ŽIVOTNIM GUBICIMA I DOBICIMA

Branka Gajović, Zna Zemun, Čigoja, Beograd, 2013.

           Već letimičan pogled na popis objavljenih knjiga Branke Gajović posvedočuje da je ova autorka, već godinama, privržena romanesknoj formi. Zna Zemun je, naime, njen četvrti roman nastao u jednom istrajnom stvaralačkom tempu započetom romanom Tvoja tajna (2001). Za označenim prvencem usledili su romani Razgrni uvelo lišće (2002) i Zemunske ljubavi (2007). Nije nevažno napomenuti ni to da se autorka prethodno okušala kao pesnikinja (knjiga Gde tebe ima, 1999).
           Ovi faktografski podaci nisu pobrojani tek reda radi. Kao što obično biva oni ukazuju i na izvesne „početne tačke“ od kojih se može krenuti u razumevanje i tumačenje autorkinih stvaralačkih nauma, a ujedno i osobenosti.
Već na prvim stranicama romana Zna Zemun čitalac se suočava s lirskim sredstvima oblikovanom jesenjom atmosferom. Taj, kako se nekada govorilo, „jesenji štimung“ ima sve elemente „uvodne partiture“ – jezičko-slikovne, dakako. Ali je, u isti mah, njegov povod precizno, i višestruko, lociran. Povratnik iz beloga sveta Petar Bogdanović obreo se na starom groblju, „pepelištu mnogobrojnih pokolenja Zemunaca još od 1740“, s bolnom dužnošću da učestvuje u sahrani sopstvenog oca.
           Melanholični jesenji štimung, dat kroz prethodni opis, ovim je dodatno osmišljen i potkrepljen. U isti mah smo neosetno uvedeni na scenu zbivanja što će upravo uslediti – a sva su ukorenjena u zemunskom prostoru i krajoliku – s tim što će ona, logičnom i zasnovanom „tehnikom“ reminiscencija, neprestano bivati protkana i povracima u minulo.
           Paralelno s ovim narativnim „pletivom“ što sledi – kroz susrete, razgovore, prisećanja, iščitavanje raznolikih zapisa i nepretencioznih stihovanih tvorevina pripisanih pojedinim akterima romana – pred nama se rastvara još jedan „lik“. Reč je o topografski preciznoj a nenametljivo datoj „mapi“ Zemuna, odnosno onim njenim delovima što će prostorno obeležiti, omeđiti ali i pokadšto odrediti kretanje aktera i zbivanja.
           U stvari, nameće se utisak da su mnoga događanja, bilo ona izatkana u ravni sadašnjosti, bilo ona fabulativno prizvana iz minulih vremena, nerazdruživo i neumitno povezana s detaljima te „mape“. S druge strane, ukomponovani u romaneskni kontekst, ti konkretni detalji izokola podaruju pričama, ispovedanjima, reminiscencijama i razmišljanjima junaka određenu dozu ukorenjenosti, narativnu određenost i čvrstinu.
           Bez namere da ovde reprodukujemo sve fabulativne rukavce, narativne zaplete i rasplete, prilika je da se ukaže na ono što, barem u prvom krugu, obeležava i određuje junake ovoga romana. U stvari, gotovo svi oni, počev od samoga središnjeg junaka, doktora Petra Bogdanovića koji je briljantnu lekarsku i naučničku karijeru, uz koju idu, logično, društveni i materijalni uspeh, ostvario u tuđini, u Kanadi, u prvom „susretu“ su obeleženi kao gubitnici. Ili su, opet, upućeni da se neprestano pitaju i preispituju: da li je sve moralo da bude baš tako kako se zbilo, kakav je i koliki njihov eventualni dobitak spram pojedinačnih životnih gubitaka i šta se sve preobratilo u rasponu od mladalačkih ideala do zrelosti ili starosti u posuvraćenoj svakodnevici, u jednom umnogome izmenjenom društvenom i svakom drugom kontekstu?
           „Kritički nerv“ spram istorijsko-političkih i socijalnih obrta, rasapa moralnih i kulturnih vrednosti, svega onoga što je donelo „tranziciono vreme“ u ovom romanu je prisutan, ali i diskretno ispoljen. Nema dociranja, jarosnih polemičkih nota, decidiranih osuda i jednodimenzionalnog prenaglašavanja ovog, doduše teško zaobilaznog, ali i po samo romaneskno „tkivo“ skliskog aspekta suočavanja sa savremenošću (nezavršenom sadašnjošću, kako bi kazao Bahtin). I dobro je što je tako. Ali ima stava, bez svake sumnje. I to je, držim, još jedan bitan znak razlike između ovog čitljivog i zavodljivog štiva i onih proza što se danas u nas obelodanjuju a počesto deluju kao da su nastale u nekakvom vakuumu, van prostora i vremena.
           Prethodno spomenuti pojam gubitnika i gubitništva, ne samo u domaćoj, već upravo u svetskoj literaturi, kako starijoj, klasičnoj, tako i novijoj, imaju svoje osveštano mesto. Popis dela za čije se ključne junake pripaja ta odrednica u svakom slučaju bi nalikovao na nedogledan spisak. Vrsta gubitnika bio je već drevni Gilgameš; čak i Homerov lukavi Odisej najpre je određen kao gubitnik... makar da će se, u ishodu, izboriti s protivnicima i promeniti svoju sudbinu. A šta tek reći o izgonu Adama i Eve iz raja i gubitku večnog života?
           Reč je, dakle, o jednom globalnom motivu koji se u svakom uspelom, pogotovu savremenom romanu, nužno personalizuje.

Strana 1 od 2 1 2

© Copyright Branka Gajović.