Recenzija - Srba Ignjatović

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

           Upravo je tako u romanu Zna Zemun.
           Petar Bogdanović se, u času očeve smrti i povratka iz daleke Kanade u zavičajni Zemun, uprkos svim profesionalnim uspesima suočio s pitanjem u kojoj je meri njegov život, osim tom vrstom dobiti, bio iznutra ispunjen. Ostao je bez najbližih, „ispao“ iz neuspelog i bezdetnog braka, obreo se u situaciji što ga suočava s minulim danima mladosti, izgubljenom dosežnom srećom s Borkom koja je trebalo da bude njegova prava životna saputnica i zavirio u onaj ponor vremena u kojem su iščezli toliki bliski drugovi, i koji svakoga, neumitno, na kraju iščekuje. Pred očima mu je primer njegovog čestitog oca, penzionisanog učitelja Koste Bogdanovića koji se u životu nije grabio ni za kakve počasti i priznanja da bi se, vremenom, razočaran u način ostvarivanja onoga što je smatrao svojim idealima, osamio, povukao od sveta i upustio u traganje za višom, duhovnom kompenzacijom.
           Gubitničke sudbine – slične po mnogo čemu a opet i iznijansirano individualizovane, gotovo u skladu s naravima i bitnim određenjima brojnih junaka i junakinja – nižu se na stranicama romana Zna Zemun. Ono što se njima sugeriše potreba je za prosvetljenjem, samosagledavanjem, trenutkom neizbežnog preispitivanja. Svako ko želi da živi osvešćeno – drugim rečima: da zaista živi a ne da naprosto vegetira, nošen kao slamka među vihorovima sudbine – upućen je da se, kad-tad, u jednome trenu na taj način suoči sa samim sobom. Junaci ovoga romana to postojano čine. Razgranate niti naracije i fabulacije ima se utisak da su temeljno prožete tom potrebom, odnosno da ih ona u mnogo čemu i usmerava.
           Fabulativna napetost i dramatika romaneskne naracije, sve ono što je čitaocu romana potrebno kao „gorivo“ i podsticaj da utoljuje znatiželju spram zapleta i ishoda, u romanu Branke Gajović postojano se napajaju na označenom izvoru. Potreba junaka ovog romana za preispitivanjem i samosagledavanjem u isti mah daje dublju „perspektivu“ i značenja autorkinoj nadahnutoj i zgusnutoj fabulaciji.
           Da još jednom podsetimo: u romanu Branke Gajović Zemun je koliko realno, toliko i „mitsko mesto“. Povlašćeni prostor zbivanja, u svakom slučaju. Jer Zemun je i negdašnji graničnik spram Otomanske imperije, mesto kontumaca i sanitarni kordon u suočavanju s kugom što u ono davno doba vazda nadire preko Dunava.
           Oplemenjene informacije te vrste, pokadšto nalik na segmente neke hronike, autorka znalački ugrađuje u svoj roman, ali čini to s pouzdanim osećajem mere. Njihova je namena da oboje atmosferu i naznače ono od vremenske ose što je njoj, za samu romanesknu gradnju, funkcionalno potrebno i korisno.
           Zavodljiva čitljivost romana Zna Zemun, s razloga od kojih su, držim, oni najbitniji ovde predočeni, potpuno je izvesna. Preostaje da se pozabavimo još onim ka čemu svaki čitalac romana vazda stremi. Reč je, dakako, o njegovom ishodu, o samom kraju.
           Autorka nam vešto sugeriše da je ovo i roman o konačnom povratku, kako samome sebi, tako i zavičajnom vidokrugu. Sudbina Petra Bogdanovića, nakon brojnih životnih lutanja i lutanja po „velikom svetu“ izgleda da se bliži pozitivnom ishodištu. Ponovo je pronašao Borku, svoju životnu ljubav, i saznao da ima sina Željka. Razrešenje te tajne bilo je poznato njegovom ocu, ali mu je on nije otkrio – inače tajne ne bi ni bilo – već nagovestio jednom stihovanom enigmom koju je Petar našao u očevim testamentarnim zapisima.
           Ovaj „srećni kraj“, svojevrsno tipsko mesto, ipak nema obeležje obavezujućeg, u tolikim knjigama, pa i filmovima, prisutnog happy enda.
Petar, naime, mora najpre preko okeana, da sredi, kako sam kaže, neke stvari „tamo preko“.
           Emotivni kontakt s Borkom je uspeo da uspostavi. Ne bez napora uspeva da začne moguću buduću bliskost i sa sinom Željkom.
           Ništa od toga, međutim, ne zbiva se bez trzaja (u romanu simbolično oličenih sudarom oca i sina na vratima kupatila). Moguća buduća harmonija i sreća samo su nagoveštaj, ali ne i „gotova stvar“.
           Autorka je, zapravo, zaista vešto „povezala niti“ ali ih nije do kraja razdrešila. Time je, u dobroj meri, otklonila opasnost zapadanja u stereotip.
           Drugim rečima, primakla je svoje ključne aktere mogućnosti srećnoga kraja, nagovestila ga, ali i prepustila nekom budućem zbivanju. Ili: nagovestila je da je sreća moguća, ali ne i obavezna, pogotovu ona apsolutna. Mnogo toga treba, tek, zaceliti, prevazići, otkloniti potencijalne nesporazume i mimoilaženja.
           Čitalac je, dakle, u isti mah dobio iluziju srećnog ishoda ali je ostala izvesna zadrška, oblik pritajene problematizacije. Izmaštanim junacima – baš kao da su živi – prepuštene su moguće dalje niti, splitanja i rasplitanja vlastitih sudbina. Na romanesknu naraciju je stavljena tačka – ali, kao da nam poručuje autorka – ne i na životne mogućnosti.
           Sve ovo govori o autorkinom umeću ali nam, u isti mah, daje i odgovor na pitanje zašto čitamo i volimo romane a pogotovu one koji su, poput ovoga, vešt spoj konkretnosti, to jest realija, i fikcije, odnosno književne imaginacije.

Strana 2 od 2 1 2

© Copyright Branka Gajović.