Zna Zemun (2013)

 

  • DechairsDeckchairs

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

STREMLjENjA
Časopis za književnost, umetnost i kulturu
Mart 2014.

Mr Milica Jeftimijević Lilić


OSIPANjE ŽIVOTA I SABIRANjE SJAJA 
Branka Gajović, Zna Zemun, Čigoja, Beograd, 2013.

          Svaki se život na kraju svede na priču, na ono što je suštinski činilo samu pojedinačnu egzistenciju. Nasušna čovekova potreba za umetnošću ispoljava se na bezbroj načina, pričom kao smislom i pokušajem da se pronikne u nikad do kraja razmršeno klupko egzistencije, između ostalog i pisanjem romana kao mogućnošću da se obuhvati više generacija i pokaže kako je, na neki način, u vremenu mnogo toga povezano i projektovano za buduće generacije. Pišući, umetnik ospoljava svoje biće koje je tada potpuno distancirano od sveta i zrelo da se, dok stvara, iz njega izmesti, kako bi se kroz taj proces od njega pročistilo. Prenoseći ga tako spakovanog u novi oblik, udahnuvši mu sopstvenu duhovnost, pisac ga čini živim i neponovljivim. Kroz taj alhemijski proces distanciranosti od sveta i usredsređenosti na njega, dolazi do nesumnjive katarze i izvesnog olakšanja početnog nedefinisanog naboja (nemira) koji i pokreće proces stvaranja i dovodi do nesumnjive obnove bića stvaraoca kako bi, obnovljeno, opet nastavilo u uzajamnom toku sa svetom s kojim je uvek u misaonom dijalogu. U isto vreme on i pounutarnjuje sebe novostvorenim svetom, to je nešto samo njegovo i kroz taj čin on se na specifičan način zauvek otvara za druge, i pušta ih da se s njim nastane u tu samo njegovu Itaku, to parče samo njegovog sveta koji je izraz njegovog duha, pogleda na svet i život, na sve ono što ga čini jedinstvenim.
          Čitav ovaj uvod je zapravo mali pledoaje za stvaralaštvo Branke Gajović, umetnice koja je književni izraz izbrusila u nekoliko romana visoke artificijelnosti na lirskoj osnovi svoje senzibilne prirode koja stvara iz nadahnuća poduprtog intelektom, obrazovanjem, životnim i čitalačkim iskustvom, što sve zajedno daje delo koje imponuje složenošću zahvata u životno, etičkim i estetskim jedinstvom. Rezultat takvog odnosa prema svetu i umetnosti su i njene prethodne knjige: zbirka pesama Gde tebe ima (1999), romani Tvoja tajna (2001), Razgrni uvelo lišće (2002), Zemunske ljubavi (2007), kao i pesme u antologiji o Zemunu, Ovaj grad u srcu nosim (2003), autora Miroslava Ćosića.
          Najnoviji roman Branke Gajović, koja je u prethodnim delima ovekovečila mesto svog rođenja, Zna Zemun, to zaista potvrđuje. U fokusu autorkine pažnje su, posebno, ljudi koji odlaze u inostranstvo željni uspeha, zarade, priznanja, a najčešće za to što tamo dobiju moraju dati ono najdragocenije u sebi ili žrtvovati svoje bližnje koji ostaju s čežnjom i uzaludnim čekanjem, te ih najčešće u povratku nalaze na groblju, u pričama o njima, u onome što su možda zapisali računajući na njihov povratak. U vrlo interesantnoj, složenoj fabuli romana data je široko obuhvaćena slika života, čak od nekoliko vekova, iako je težište naracije na generaciji rođenoj krajem četrdesetih godina prošlog veka. Glavni lik romana doktor Petar Bogdanović je nosilac nekoliko idejnih uporišta, ambiciozan, stručan, ali u osnovi čovek od emocija. Nakon uspešne karijere u Kanadi u koju je uložio sav trud, znanje i želju za samopotvrđivanjem, po povratku u Zemun, postaviće sebi najbitnije pitanje – zašto je tako lako odustao od velike ljubavi u mladosti. Kakva je budućnost čoveka bez potomstva?
          Zapravo, autorka uz slikanje razvoja njegovog života, posredstvom toka svesti, a veći deo romana je retrospektiva života i galerije impresivnih likova, i starosnog doba i profesionalnih, političkih orijentacija daje i duhovni profil dugog perioda vremena koje ih je oblikovalo, kao i njegovog oca Kostu. Ovo je takođe jedan od glavnih likova, mada o njemu saznajemo tek nakon njegove smrti, preko dnevnika vođenog dok je podnosio svoju usamljeničku starost posle smrti supruge i kćeri. Suočen sa sobom i bezizlazom starosti koja promeni pogled na sve što se proživelo i ono što dolazi, on piše sinu te tako dovodi u vezu njihove sumnje u egistenciju i nužnost traženja krivca za promašaje, bilo u sebi ili u gresima predaka. I umire s nadom, skrivajući tajnu koja je bila zalog za nešto vedrine pred neminovni odlazak, što će i čitalac na kraju knjige odgonetnuti.
          Sukob generacija je odlično iskazan na planu jezika. Posebno je potcrtan u dnevničkim beleškama starog gospodina Koste kroz dijalog s mladićem ispunjenim besom zbog kriziranja i poslovične netrpeljivosti mladih prema starima. Vredna pažnje su i kulturološka opserviranja posredstvom odgovora na pitanja iz ukrštenica, komentari na Vujaklijin rečnik sa čuđenjem da tamo nedostaje reč anksioznost, koja je živo prisutna u doživljaju stvarnosti današnjih mladih naraštaja, onih koji nemaju uporišta u svetu oko sebe i prepuštaju se eskapizmu, drogi, kao i sredovečna generacija koja odjednom biva iščupana iz sistema, otpuštanjem s posla...
         Modernost romana ogleda se u fragmentarizaciji strukture, u montažnom sklapanju celine kao mozaika sastavljenog od više formi: priče, pesme, pisma, dnevnici, eseji... Ipak, ono što magistralnom toku radnje daje zamajac, boju i dubinu, jesu krajnje upečatljive i originalne epizode koje otkrivaju da sve ono što danas postoji kao devijantno nije nikakva novina, i da je čovek (svakako ne samo u Zemunu) oduvek bio sklon bestijalnosti... Danas je mogućnost za informisanjem sve samo učinila očiglednijim, a literatura koja ima evokativni smisao, na to podseća, kao u ovom romanu. Elem, način na koji je izvesni Petrov predak naplaćivao za pozajmice već vraćenog novca s kamatom, govori o izrazitoj surovosti i cinizmu moći, koji zapanjuje, a danas ih gledamo svakodnevno na ekranima i čudimo se otkud to... Eto otud, kao da nas upozorava Branka Gajović kroz mnoštvo neobičnih epizoda koje otkrivaju nesavršenost čoveka kao bića punog suprotnosti... Stoga, kad u nekoj budućoj generaciji stvari naoko bezrazložno ne idu, treba preispitati grehe predaka. Rasplitanja mnogih porodičnih storija u romanu, kroz epizodne likove koji su jedinstveni, originalni i na svoj način korespondiraju sa životima glavnih likova, pokazuju da se u ovom romanu, na izvestan način, preispituje svekolika srpska, pa i ljudska sudbina, priroda u sudaru sa ideologijama, političkim sistemima, svim onim što neminovno nosi vreme, ma koji to period bio. Kroz reminiscencije pojedinaca, ovde se osvetljavaju prilike u Drugom svetskom ratu (i pre toga), posleratni razvoj tadašnje Jugoslavije, ali i period nakon njenog raspada i osvajanje takozvane demokratije, kao i razočaranje koje je to donelo.
          Jedan od nehotice, jer i to se ubraja u greh, napravljenih grehova biće ispravljen na kraju romana. Voljena žena o kojoj je Petar mislio čitavog života, Borka Lovrić, vrlo dobro izvajan lik, žena zamamnog tela i očigledne mudrosti (a Zemunke su se po tome prepoznavale) koja i u poznim godinama očarava pojavom, podariće mu skriveno blago, sina, i perspektiva života će biti trajno izmenjena, što je poenta romana. Zemun će nastaviti da živi kroz stare autentične građane, oni koji su tu došli i uništili njegov dobar glas će biti potisnuti...
          I da se vratimo na početak i na priču o potrebi za umetnošću, jednoj od omiljenih tema Branke Gajović o kojoj govori iz raznih uglova u svim svojim knjigama. Ovde to čini posredstvom slikarke Sare (supruge glavnog lika) koja zna da osim dara i htenja da se taj dar razvije i potvrdi, za opstanak u sferi umetnosti postoje drugi uslovi, marketinška i finansijska podrška, što nedostaje mnogim umetnicima jer su po prirodi stvari često čak i lišeni, tog pragmatičnog svojstva, sredstava nužnih za to. Stoga mnoga vredna dela ne stignu do javnosti, ne dobiju stručnu verifikaciju i nagrade koje po kvalitetu zavređuju, a autorka ovim putem protestuje protiv takvog stanja stvari.
        Međutim, kao što iz romana vidimo, umetnost je pre svega dar onome ko se njome bavi i ona sažima umetnikovo biće obnavljajući ga. Kad se život neminovno osipa i jasno se vidi linija razdvajanja ove i one strane, bavljenje umetnošću pisanjem je blagoslov. To je onaj sjaj koji greje umetnikovu dušu i zato ni po koju cenu ne odustaje od nje, ma kakav ishod bio.
        Moći ponovo u napisanom proživeti svoju bujnu mladost punu strasti, oživeti svoje vreme, svoj grad, porodicu, prijatelje i sve to podići na univerzalni nivo opšteljudskog kao što je to učinila Branka Gajović u svom vrcavom, esejiziranom i lirizovanom romanu je više nego uspeh, jer iz idejnih čvorišta romana zrače opomene spram ljudske kratkotrajnosti, iluzija, pogrešnih poteza i pristajanja na kompromise. Tajna življenja i tajna stvaranja spojene visprenim umom koji ih postupno odgoneta, nužno daju delo za pamćenje. Kroz narativni lirski, esejistički, i često filozofski diskurs, uvek provejava sofisticirana erotika koja prozu Branke Gajović čini prepoznatljivom i privlačnom za čitanje, što inače upotpunjuje njenu filmičnost i dobra je osnova za filmsku transformaciju. Ekranizacija njene proze bila bi prava prilika da se Zemun prikaže u svojoj originalnosti i dugovečnosti, kao i duh tog grada i ljudi raznih nacija i vera koji su ga takvim činili.

Strana 1 od 4 1 2 3 4

© Copyright Branka Gajović.