Zna Zemun (2013)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KNjIŽEVNE NOVINE
januar- februar 2014.

Mr Milica Jeftimijević Lilić


ENERGIJA PROSTORA I ZOV LjUBAVI
Branka Gajović, Zna Zemun, Čigoja, Beograd, 2013.


         Mesta duboko ukorenjena u čovekov duh imaju produženo energetsko dejstvo koje se ispoljava u vidu velike vezanosti za njih ili podsticaja na kreativnost kroz koju će im se vraćati. Bora Stanković je već dugo vremena bio u Beogradu kad se u prozi vratio Vranju, i to je dalo čudesne rezultate. Andrić, Meša Selimović, prostorima detinjstva, mladosti, takođe...
        Branka Gajović, pesnikinja i romansijerka, iz knjige u knjigu sa velikom strašću oživljava lik svog rodnog Zemuna, dajući mu sve uzbudljivije sadržaje. To je, u njenom opusu, od nekoliko romana i zbirke pesama, već mitski grad pun minulih vremena i ljudi koji su tu obitavali prepušteni poretku što je vekovima brusio karaktere i filozofiju življenja. Ali, to je i savremeno mesto sudara svetova, generacija, polazište za nicanje novih životnih storija kroz koje se ogleda i kontinuitet prethodnih egzistencija.
        Nadasve, to je čisto lice ovog autentičnog mesta, još neuprljanog potonjim mafijaškim ujdurmama, iako je novo vreme već donelo nezamisliva iskušenja.
        Mada nadomak Beograda, kako vidimo iz romana ove autorke, to je sasvim drugačiji grad mirnijeg ritma, sa Dunavskim kejom, Gardošem, Lidom, Gradskim parkom, punim naboja energije prostora koja progovara kroz temperament i autora i njenih književnih likova... To je neka vrsta scene na kojoj se odvija javni život varoši, ali i velike unutrašnje drame raznovrsnih i ozbiljno kreiranih književnih junaka. Tu, uglavnom svi znaju jedni druge (naslov na to ukazuje), a poznanstva se stiču još u školskoj klupi, u dečjoj igri na ulici formiraju se budući ljudi objedinjeni posebnim govornim diskursom... U svom odrastanju te generacije se zbliže (generacije četrdeset i neke...), tu se rađaju ljubavi, surevnjivosti, patnje, nesporazumi koji dovode do ozbiljnih životnih raskoraka.
        I kad stasaju i život ih odvede u druge sredine, države, ostaje ta prisna veza sa nebom ponad Dunava, sa rekom, sa ljudima kao originalnim pojavama koje su deo gradskog miljea. Način na koji su koncipirane glavne ličnosti, pre svega lekar Petar Bogdanović i njegova nezaboravljena ljubav, Borka Lovrić, (i karakteri i njihovi portreti) odaju lepotu u kompleksnijem smislu te reči. Međutim, i sporedni likovi, svaki dat uglavnom kroz jezičku individuaciju, građeni su sa složenijim zahtevima jer je svako od njih nosilac važnih idejnih uporišta romana, sredina iz kojih su potekli ili u kojima su boravili, a obilje njih je prezentovano u predmetnom sloju teksta. Kroz njihove priče data je istorija mnogih mesta, tadašnje jugoslovenske države i mnogo čega pre njenog formiranja i nakon raspada... Dovoljno je da se pomene samo nekoliko njih, a da se stekne utisak o ostalima: Steva (drug glavnog junaka Petra), neostvareni umetnik, boem... Rosa, koja je jedna pričalica kojoj ništa ne može promaći, ali odana, pouzdana, diskretna u odnosu na Kostu Bogdanovića (Petrovog oca) o kojem brine i ko zna šta sve skriva u svojoj duši... Mira (Petrova sestra), Rade Leptir, Zorka, Gavra, Desa...
        Autorka snažnog erosa, Branka Gajović, u svojevrsnoj literarnoj retrospektivi naizmenično slika davnašnji i savremeni život Zemuna koji joj zapravo služi kao središte ideja o životu, ljubavi, umetnosti, istoriji, politici, duhovnoj klimi savremenog doba, prokletstvu urbane tehnokratske civilizacije, čovekovim strastima i zabludama, smrti kao krajnjoj neželjenoj destinaciji... Zemun i svet su antipodi koji se dopunjuju donekle i uslovljavaju život onih koji odlaze u svet u potrazi za uspehom u karijeri, ili ostaju privrženi svojoj varoši u kojoj su sasvim svoji, po cenu nerealizovanih snova.
        I u prethodnim romanima Branka Gajović je vrhunac kreativnosti ispoljavala negujući intelektualnost i erotiku, što je posebno isticao Moma Dimić tumačeći njenu nedovoljno iščitanu i adekvatno vrednovanu prozu. Stoga ne čudi što je i u romanu Zna Zemun itekako prisutna erotika kao bitno svojstvo ljubavi koje potvrđuje sveukupnost muško-ženskog odnosa, snagu strasti da uzdigne i pomuti um silinom stihije sjedinjene u harmoniju lepote bezuslovnog stapanja iz kojeg jedino i može nastati život (i nastaviti se kroz rođenje deteta koje će nakon decenije i po razdvojenosti zauvek spojiti glavne ličnosti). Moć erotike data je kroz slikanje doba puberteta i slučajnih dodira dečaka i devojčica, a zatim je, sledstveno tome, u romanu predstavljena kao najsnažnija veza između muškarca i žene. Ono što je u savremenoj literaturi erotski prenaglašeno jer se hotimice koristi kao mamac za čitaoce, i zapravo predstavlja zloupotrebu erotike, kod Branke Gajović je dato sofisticirano i podignuto je na najviši estetski nivo, čime se zaokružuje ukupan utisak o umetničkoj vrednosti ovog dela što nužno provocira eros čitanja.
         „Dok literatura već i gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću poetikoanalize, 'rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća'. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. 'Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka', veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremeog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, prirodnog. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo uspeh u karijeri, ali sa osećanjem ispražnjenosti i uzaludnosti proživljenog: 'istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta'. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju.“ (Sreten Marić)
        U romanu Zna Zemun, Branka Gajović uspeva da pomiri te krajnosti, spajajući savremeni čovekov racionalni duh sa njegovim poetskim bićem, jer je njeno biće prevashodno poetsko, njeni junaci inkliniraju ka umetnosti, i kad ne postižu željene rezultate nesrećni su. I oni koje život odnosi putem praktičnijih izbora, vraćaju se Zemunu, kao živoj poeziji svoje mladosti. No, i ovaj kao i njeni prethodni romani su mnogo više od puke rekonstrukcije prošlosti. Oni su vrlo temeljno koncipirana analiza i kritika savremene stvarnosti, pobuna protiv nje i ukazivanje na ono što je bila u prethodnom periodu.
        U neku ruku, ovaj roman antropološki osvetljava čitavu naciju pritisnutu nužnostima, u prošlosti ratovima i moranjem da služe ćesaru, ko god to bio, a u ovo vreme globalizacije, demonu kapitalizma koji nameće surovost, borbu za preživljavanje u kojoj se gube svi ljudski obziri, što rađa otuđenost i samozaborav. Oktobarski događaji, početkom novog veka, za neke revolucionarni, ispostaviće se kobnim za mnoge, i ne samo u Zemunu... U fokusu autorkine pažnje su, posebno, ljudi koji odlaze u inostranstvo željni uspeha, zarade, priznanja, a najčešće za to što tamo dobiju moraju dati ono najdragocenije u sebi ili žrtvovati svoje bližnje koji ostaju s čežnjom i uzaludnim čekanjem, te ih najčešće u povratku nalaze na groblju, u pričama o njima, u onome što su možda zapisali računajući na njihov povratak. Intertekstualnost (ovde data kroz dnevničke beleške Koste, oca glavnog lika) ali i autocitati, citati ili aluzije na druga književna dela ukazuje na posebnu vrstu hiperteksta koji dopušta višestruka tumačenja i doprinosi zadovoljstvu čitanja.
        U postupnom razvoju sižea sa mnoštvom zapleta i pažljivim vođenjem radnje autorka blagovremeno otkriva ono što nagoveštava, nudeći optimističnu viziju budućnosti uprkos tmurnoj prošlosti koja pritiska aktere dela.
        Prostor u ovom romanu ima važnu značenjsku funkciju, kao vid eksteriorizacije unutrašnjeg života likova. Mnogi od njih se tek povratkom u Zemun osećaju celovito, postaju svesni onoga što im nedostaje da bi bili ispunjeni i da bi postigli harmoniju sa sobom. Početna teskoba (glavnog i drugih likova) zbog koje odlaze u svet, ili im se životi pretvaraju u patnju, postaje uslov razrešenja duhovnih nemira u ponovnom susretu s gradom i vizijom novog načina života.
        Primenom različitih stvaralačkih strategija u kojima se oglašava više naratorskih glasova, o glavnim akterima toliko toga se saznaje posredno (Steva najlepše priča o Borki, poučava Petra šta da učini i nadoknadi propušteno), što doprinosi nelinearnosti radnje i njenoj dinamizaciji. Početak i kraj romana su u kontrapunktu a između je virovita i valovita reka događaja koji kao u uzbudljivom muzičkom komadu vode krešendu.
        Jednom rečju, Branka Gajović je u romanu Zna Zemun ostvarila još jedan let u visine umetnosti kojima se slavi život, ljubav i žive posledice vlastitih izbora. Njen izbor je bezuslovna služba autentičnoj lepoti stvorenoj iz sopstvenog bića i na tome joj treba čestitati.

Strana 2 od 4 1 2 3 4

© Copyright Branka Gajović.