Zna Zemun (2013)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ETNA – Prvi elektronski časopis za satiru
Nove knjige
Januar, 2014.

Zna Zemun
Branka Gajović
Čigoja, Beograd – 2013. 


PO ŽIVIM TRAGOVIMA MINULOG

          Čudesna moć života ogleda se i u njegovom evokativnom obnavljanju, transponovanju u umetničku formu i novom preoblikovanju u svesti recipijenta. Života kao priče koja zavodi i ostavlja bez daha jer su u nju unesene sve emocije nikle u srcu onoga ko pripoveda kao da ga iznova živi, kao da se kroz to pripovedanje ponovo rađa. Ta slika života je pokadšto lepša od same stvarnosti jer je impregnirana duhom i dušom stvaraoca... Takav život se može pronaći u nadasve životnoj knjizi Zna Zemun, koju je napisala autorka Branka Gajović, nakon zbirke pesama Gde tebe ima (1999), romana Tvoja tajna (2001), Razgrni uvelo lišće (2002), Zemunske ljubavi (2007), i pesama zastupljenih u antologiji pesama o Zemunu Ovaj grad u srcu nosim (2003), autora Miroslava Ćosića.
          Već u prvi mah se prepoznaje pesnikinja, prvi pasus romana bi se mogao staviti u fakturu stiha i to bi bila pesma: „Sumorna koprena jeseni / spustila se na grad. / ... Do novog dana / još mnogo sati treba. / Iza tmaste senke / čoveka u crnom / stara senka vreba.“ Eto, tu je čak i rima... i tako bi se moglo nastaviti... Šarl Bodler kaže – budi pesnik, makar i u prozi... No, ovo je tek zapažanje koje govori o relativnosti žanrovskog određenja... Jedno je izvesno, delo će nas osvojiti ukupnošću dejstva na naš duh, emocije, misli, kao i pojedinostima u koje osim dobrog sižea svakako spada idejnost, estetski učinak, ali i leksika iz koje izrasta svet dela. I tu smo odmah u prilici da pomenemo tu autorkinu osobenost, sklonost da bira reči koje nisu „potrošene“ dugotrajnom upotrebom u kolokvijalnom govoru i koje su pravi markeri vremena o kojem se piše... npr. darnu, našušurena... mladanja, ubaštrati koja se malo i previše pojavljuje...
          Kada se o savremenom dobu govori posredstvom prošlog, kao što se to čini u ovom romanu, onda je jezik glavno polazište za dočaravanje zbivanja, atmosfere i karaktera stvorenih likova gde se jezik koristi u svojstvu karakterizacije likova. Budući da je ovo slojevit roman, moglo bi se reći da je zapravo glavni „lik“ sam grad Zemun, onako kako je to most u romanu Na Drini ćuprija kod Andrića, jer sve proizilazi iz tog središta i vezuje se za njega kao glavni strukturni oslonac dela, potom likovi Petra Bogdanovića i njegovog oca Koste (sa kojim se upoznajemo posredno kroz govor drugih o njemu, ali i preko onoga što je u dnevniku pisao o sebi, svojim precima, životu svog grada), Mire, Radeta, Rose, Gavre, Sare... Međutim, prisustvo mnoštva naratorskih glasova je deo stvaralačkog postupka Branke Gajović, što delo čini raznovrsnim i uzbudljivim. (Vrlo je upečatljiva epizoda o Maksi Budali koji je živeo u vreme kad je tim prostorom vladala kuga krajem XVIII i početkom XIX veka i mnoge druge epizode korisne za saznajni nivo dela, ponekad i preterano duge u odnosu na magistralni tok radnje romana kao pri kraju, recimo). Sve to, ipak, daje utisak prostranosti, obilja života koji se živeo u dugim vremenskim periodima u Zemunu a autorka ga je oživela snagom sugestivnog pripovedanja i zauvek ga sačuvala od nestajanja.
          Kretanjem kroz vreme u delu se profiliše i pokazuje nužnost promena koje se prelamaju preko unutrašnjeg života junaka. To je najizrazitije kod Petra koji se vraća sa Zapada i uočava očigledne promene na licima ljudi, na groblju i uopšte u prostoru, i sam dramatično suočen sa sopstvenom prolaznošću... ali i posredstvom literature čiji se sdržaj interpolira u tkivo romana kao podtekst ispričanog što teksturu romana čini bogatijom i značenjski složenijom.
          Retrospektiva, kao i fleš bekovi u svesti junaka, takođe su deo stvaralačkog postupka, i njima se oživljava detinjstvo i odrastanje većine likova, prva erotska buđenja i spoznaja sebe kroz čulnost, iskušenja odrastanja, suočavanje sa izazovima prirode i sveta kao takvog.
          Ljubav kao veliki motor umetnosti i u romanu Zna Zemun ima važno mesto. Celo delo odiše ljubavlju prema rodnom gradu likova, prema načinu života u kojem su svi bili povezani bilo ulicom u kojoj rastu, školom koju pohađaju, rodbinskim vezama, druženjem, Dunavom i kejom, mestom susreta davnih ljubavnika. Ali i erotika kao bitno svojstvo ljubavi ima svoje mesto u ovom romanu jer potvrđuje sveukupnost muško-žernskog odnosa, snagu strasti da uzdigne i pomuti um silinom stihije sjedinjene u harmoniju lepote bezuslovnog stapanja iz kojeg jedino i može nastati život. A pažljivim vođenjem radnje autorka će blagovremeno otkriti ono što sugeriše i nagoveštava, nudeći optimističnu viziju budućnosti uprkos tmurnoj prošlosti koja pritiska aktere dela.
          U neku ruku ovaj roman antropološki osvetljava čitavu naciju pritisnutu nužnostima, u prošlosti ratovima i moranjem da služe ćesaru, ko god to bio, u ovo vreme globalizacije, demonu kapitalizma koji nameće surovost, borbu za preživljavanje u kojoj se gube svi ljudski obziri, što rađa otuđenost i samozaborav. Oktobarski događaji, početkom novog veka, za neke revolucionarni, ispostaviće se kobnim za mnoge i ne samo u Zemunu... U fokusu autorkine pažnje su, posebno, ljudi koji odlaze u inostranstvo željni uspeha, zarade, priznanja, a najčešće za to što tamo dobiju moraju dati ono najdragocenije u sebi ili žrtvovati svoje bližnje koji ostaju s čežnjom i uzaludnim čekanjem... te ih najčešće u povratku nalaze na groblju.
          U krajnjem slučaju, uz raskošnu lepezu likova, mozaika priča, drame glavnih i ostalih likova, ovo je roman o suštinama života, čovekovom bitisanju unutar sebe i u svetu, o ljubavi koja najčešće ostaje neostvarena ili odgođena zbog raznih životnih okolnosti. Ipak, najlepše stranice romana su one na kojima je opisana čežnja pred susret i viđenje starih ljubavnika posle decenije i po razdvojenosti, razrešavanje zapretanih tajni... suočavanje sa neminovnostima, posebno sa onom konačnom od koje strepi svako ljudsko biće:
          „Treba osluškivati život, sve što zaglušuje odjeke dotrajalosti, što zatomljuje osećaj teskobe, koči trnce straha što struje uz kičmu pri pomisli na konačnost i večnu tišinu... Treba prevariti vreme...“
          Nije li ovo sušti izraz poetike spisateljice Branke Gajović, nije li to andrićevsko tumačenje priče kao Askine odbrane pred krvožednim očima vuka, to jest smrti koja vreba pobednički. A roman Zna Zemun je jedna beskrajna priča sa mnoštvom rukavaca o životu grada, čoveka, svesti i podsvesti, večnom i prolaznom, ljubavi i smrti... tajnama i odgovorima... Delo koje vrvi od života, emocija, lirike... sa citatnošću kao bitnim svojstvom, autocitatima i filozofskim poimanjem sveta.
          Treba svakako reći da je ovo delo zapravo i jedno od objašnjenja čuda stvaranja kao pokušaja spasenja i prevladavanja ne samo straha od nestanka već i pronađeni smisao postojanja u trajanju onoga što je čovek ovekovečio kao pobedu svog prolaznog bića.

                                                                                                                                               Mr Milica Jeftimijević Lilić 

Strana 4 od 4 1 2 3 4

© Copyright Branka Gajović.